Arivederči Hokaido

На палуби брода
Лежимо у својим лежаљкама
Дуге су сенке пластичних палми
Казаљке сунчаног сата

Људи плешу
У ритму таласа океана
Греју нас последњи зраци пред сумрак
Хоризонт постаје све мање стваран

Спојени мраком
Ветар у мокрим кабаницама
Хтео бих да се вратим
Сад схватам где сам грешио

Из бродског бара
Излази, мртав пијан, Јан Палах
Пита ме – Зар си још будан?
Зашто не спаваш?
Спавај.

Noć

Ноћ је
Чекамо јутарње трамваје
Гледамо непозната лица
Обична уморна станица

Ноћ је
Чекамо јутарње трамваје
Да нас одведу на супротне стране
И да нас тамо оставе

Ноћ је
Када се угасе улична светла
На неколико мрачних минута, до новог јутра,
Будемо сами са мислима

Ноћ је!
Чекамо јутарње трамваје
Слутимо познате незнанце,
Пијачне трговце, уличне пијанце,
Ми добро знамо да нема бајки са срећним крајем

Јутро је!
Најлепше доба овог града!
То те се не тиче, одлазиш,
За тобом руши се свака фасада

Карте за превоз су карте за играње
У туђим очима видиш септембре
Не гледај човека до себе, пијан је
Немој да гледаш човека до себе!

Љубави!
Како смо само различити ја и ти
Љубави
Како се само не схватамо

Љубави!
Како смо само различити ја и ти
Љубави
Како се само не знамо

Kad sviće dan

Глед’о сам, кад свиће дан,
Кад се буди град,
Како почиње да бледи румени облачак,
Другови ми стари старе,
Ни ја нисам тако млад,
Коса креће да се бели к’о јесењи маслачак

У мојој глави све су ређа
Права питања
Менталне болести
И нагли напади беснила

На моме лицу нема више
Крволиптања
Док покрај мене пролази
А некад би ме онесвестила

Прошлост, као незван гост,
Увлачи ми се у кост,
Доносећи само сету и преосетљивост
Мање наде, стрепње веће,
Води ме, а не знам где ће,
Креће треће десетлеће

Kako si lepa

за Т. Савић

Како си лепа
Као државна застава
Како те волим
Како бих волео да сам ти последњи

Како си лепа
Као поглед на острва
Како те волим
Како су пусти моји погледи

Како си лепа
И како те волим
Како те волим и како
Не знам шта осећам

Реци ми
Молим те, реци ми,
Реци ми који ти је план

Novi dan

Moja glava
Fabrika
Samostalna zanatska radnja
Za preradu
Sumornih misli
Taktika
''Sutra će biti novi dan''
U to sam prilično siguran

Novi dan
Novi dan
Novi dan
Novi dan

A ti gledaš
Ne veruješ
U ruci drziš
Cigaretu
Progovaraš
Preteruješ
Kažeš:
"Ili si najnaivniji na svetu
ili si tako providan"

Providan
Providan
Providan
Providan

Novi dani se vrte u krug
Novi dani se vrte u krug
Novi dani su novi dani su novi dani su novi dani su novi dani!

U našem malom gradu

У нашем малом граду забранили су да се продаје по једна карта за биоскопске представе. На протесте усамљених пензионера и уседелица које живе са мачкама, управник кинематоскопа је објаснио како неки родитељи за пројекције дечијих филмова често купе само једну улазницу, да би им после и по три детета седела у крилу. Губимо профит, седишта се хабају – рече управник.
А Онај ко сâм долази у биоскоп не заслужује ништа осим презрења – додао је у мислима.
И Онај ко сâм чита књигу, рекох убрзо затим, у међугутљају.
Књиге, викнух, треба читати у друштву! Да лева рука левог и десна десног читаоца држе корице, док остале две држе, макар и малим прстима, једна другу. Или грле неке вратове – голе и без уштирканих оковратника и дијамантских огрлица.
Али, биоскопи остају популарнији. Наиме, у њима, уместо корица књиге, две крајње руке држе кесе са кокицама.
У нашем малом граду све је већи број бракова усамљених пензионера и уседелица, који су се удружили у куповини биоскопских карата.
Времена се мењају, рече управник биоскопа, слегнувши раменима. Наздрависмо за срећу. Требаће нам.

Sa guslama u praznoj šaci

Нека непозната кућа, неки мени непознати људи. Трудим се да останем непримећен. Изгледа да је то заправо кућа неких наших далеких соколачких рођака. Моји се однекуд појављују, подгуркујући ме. “Хајде” – веле – ”немој да нас обрукаш.”
Још увек ништа не схватам. Шта ћу ја овде, о чему се, дођавола, ради? Наједном, жамор се претвара у наизглед нехајну тишину, а погледи се окрећу управо ка оном месту у соби на коме, не бих то хтео, али стојим.
- Дедер, реци нешто!
- Овај... шта?
Мојима непријатно, али се осмехују на присутне, као кривци пороти.
- Нека пјева, кад неће да прича! (увређен непознат глас)
Турају ми неке гусле у руке. А ја не умем да свирам гусле. Ја не желим да свирам јебeне гусле!
- Како да свирам без гудала?
- Прстима, к’о свако! (опет онај глас, коме увређеност прераста у кивњу).
Поготово не умем да свирам гусле прстима. Покушавам, превлачим прстима преко жице, али зној клизи по целој шаци. Ја не умем да свирам гусле!
- Ја не умем да свирам гусле! – урлам бацајући их. Наједном, провиђењем, падају ми на памет невезани стихови. Скачем на сто, вичући:

“Хиљаде очију са хиљада глава
Са стржевог коца
Сјаје к’о звезде са неба плава
Наше последње вече
Тече
Попут најцрње реке, покрај Сокоца!”

Ћутња. Затим се онај глас почеша по темену и збуњено рече:
- Али, Соколац нема ријеку.
Пробудих се у зноју. Питао сам оца, он је докторирао на сновима, шта све то може да значи.
Дијагноза је, наравно, била да човек не може у сну да смисли песму.

Ја мислим да може, само треба да уме да сања.

Zbogom, rodna Belgijo!

Збогом, родна Белгијо,
Збогом, најдража домовино,
Одлазим у свети рат
На Луксембуржане

Збогом, родна Белгијо
Збогом, најлепша домовино,
Није ме страх да умрем јер знам
Умрећу за тебе

Док будем умирао, последња
Реч с мојих усана ће бити ''Белгија!''
И када будем пао, из мојих ће груди
Потећи крв – црна, жута и црвена

Збогом, родна Белгијо
Идем у далеке крајеве,
Али, где год да будем пао,
Пашћу на твоје плодно тле

Јер знај – од земље, Белгијо
Неће моћи да ме одвоје,
Док се не претворим у прах
У прах и прашину, и земљу Белгију!

Док будем умирао, последња
Реч с мојих усана ће бити ''Белгија!''
И када будем пао, из мојих ће груди
Потећи крв – црна, жута и црвена

Oči

Ti imaš tako čovečije oči
Ti imaš tako... tako čovečije oči

Ti imaš tako čovečije oči
Ti imaš tako... tako čovečije oči

Nad njima kapci
Ispod njih kapilari
Kroz prozore nove
Vide se prizori stari

Blještavi reflektor
Traži begunce
Ne skidaj svoje
Naočari za sunce

Ti imaš tako čovečije oči
Ti imaš tako... tako čovečije oči

Ti imaš tako čovečije oči
Ti imaš tako... tako čovečije oči

Noćni voz

Имали смо велике жеље
Имали смо добре пријатеље
Време је да их пошаљеш тамо
Где само заборав сећањем влада
У глави од несанице звони
У ноћи нестају перони
Мрак на разгледници на којој пише –
''Последњи поздрав из родног града''

Целу ноћ сам гледао у лустер
Чудне арабеске на плафону
Дуго нисам осуђен на успех
Путоказ за пут кроз васиону –
Задња пошта – показује знак
И крајња станица је увек – повратак

Клопарају точкови машине
У даљини спајају се шине
Питам се само – зашто и куд
Одавде не води ниједан пут

Све ће то скрити буђ и гар
И мркла полутама
Док смо ишли ноћ је падала за нама

Све ће то скрити гар и буђ
И неки живот туђ
Што се под маском наших лица одвија
Али то нисмо ти и ја!

Оставили смо велика дела
Сад не знам која – ал'
Оставили смо своја тела
И капи свога зноја – сад
Ничег нема
У моме оку једна варница дрема
Спи
Да се не пробуди

Клопарају точкови машине
У даљини спајају се шине
Питам се само – зашто и куд
Одавде не води ниједан пут

Све ће то скрити буђ и гар
И мркла полутама
Док смо ишли ноћ је падала за нама

Све ће то скрити гар и буђ
И неки живот туђ
Што се под маском наших лица одвија
Али то нисмо ти и ја!

Dok pada mrak

Док пада мрак
Затрепере бандере
На тајни знак
Небо прекрива солитере

Тако сам сам
Тако сам сам
Док пада мрак

Док пада мрак
Над нама лете планете
Ваздух постаје млак
У мојим очима светле ракете

Тако сам сам
Тако си сама
Док нас прекрива тама

Ujvidek

Ујвидек
Чудно ти је ноћас име
Ујвидек
Ретко те ко зове њиме
Али мени ноћас треба
Неко време тако давно нестало

Ујвидек
Тек те слутим кад сам будан
Ујвидек
Ал' ме ноћу кроз сан пратиш
Када време тако жури
Да одјекне када у прах отекне

Ујвидек
Знаш ти добро што ти певам
Покушавам
Да те заледим у стих
Није време што пролази криво – ја сам крив
Што се сећам ствари пролазних

Ујвидек
Рониле те тихе воде
Ујвидек
Дуго нисам био овде
Ал' на крају буде исто
Шта смо били и шта нисмо
Стигли да од себе створимо

Godina kanarinca

Одлазиш, а ја остајем сам
Не желим да те заустављам
Давно те судбина од мене однела
Застајеш, кратко размишљаш
Кажеш - Идем само да прошетам
Волим хладна сунчана поподнева

А мене облаци прате преко неба
Шта им то треба
Како ми капи на капке капну
Мисли ми запну
Па још једанпут попијем за пут
Исто је као да си ту

Тече година канаринца
Хеликоптери свићу и залазе
Плове бродови без кормила и мора
Ипак се дани некако сналазе
Без тебе

Све што сам од тебе желео
Сада је тако неважно
Ко боја очију покислих птица
И живот наставља да се котрља
И све што сам у теби видео
Тако је нагло нестало
У моме сећању, од слике твог лица
Само је празна мрља
Остала
Ла-ла-ла-ла-ла-ла-ла...

Тече година канаринца
Хеликоптери свићу и залазе
Плове бродови без кормила и мора
Ипак се дани некако сналазе
Без тебе

Vetar

1.

Ветре, планине те заобилазе
Не смеју да ти стану на пут
Крећеш се – крећу се планинске стазе

Књигама реметиш бројеве страница
Негде далеко
У паралелном свету
У држави именом истој
Исти ветар дува исте странице књига
Премеће слова у исте речи
Прелеће тишину истим
Уморним
Упорним
Хуком

2.

А ветар, реци, је л' исти
Кад дува као да духови овде ноћас бдију
Не престају
И ножеве тек мало скрене ка срцу
Кад сурва птицу
На литицу, последњим вапајем свести
Птицу
Која је носила добре вести

Ућуткан свете, будало!
Ветар кроз тебе пролетео,
У себи зна
Говори све што не уме он
Али ни ти, али ни ја

3.

Три црних очију старца
Носе три црна капута
Носе три црна шешира

Сваки у ветар викне
У шешир му се врати
У поглед препун беса

Како бих волео, старци,
Да сада умукне ветар
Како бих волео, старци...

Ех, да је ваздух олово
Да видим шта бисте дисали
У своје крте ноздрве

И да је ваздух олово,
Да гледам како стојите
Мртви и бедни и обесни

И да је ваздух олово
Да најзад ваше зенице
У црни крајолик умртвим

4.

Јутро је мирно, још увек чека
Дрхтање тла
Јутро зна, детињство дана
У шта ће одрасти овај свет
Зна
Да ће џукеле узети да лају на сунце
К'о што на месец
Ноћу јече

Месече!

Никада не би био заувек дан
Нити заувек ноћ
Да има довољно џукела

Овако, једном, знам,
Свануће дан
Да ће сванути дан да ће
Заувек сванути дан

5.

И о срећи размишљао ветар
И од гнева дувао све јаче
Помислио ветар: "Баш је штета
Што то не смем никоме да кажем"

6.

А ветар жури јер зна
Дете ветар ће се заиграти, носећи кишобране покислих људи
А мама ветар ће одувати птице са телефонских каблова,
Не би ли чула вести
"Ветар ће дувати незнано зашто
и бог зна куд"
А бака ветар ће дувати змајеве носити деци
А деда ветар ветрењачама је склон
И ветар жури јер ко ће сем њега
Дувати незнано зашто
Дувати бог зна куд

7.

А вечито шта смо хтели, шта смо снили?
А снегови где смо, бели, где смо били?

А у чему тајна стоји вечитости
Питањима – али којим, чијих кости?

Засели смо чекајући птицу, змаја
Кад их нема, верујући – нема краја!

Ветром смо чекали нешто друго
А увек би дошао само ветар
Кад дође то што смо чекали дуго
Знаћемо да је крај света

Jedan dobar duh...

3, 4, sad, 3, 4, sad
3, 4, sad, 3, 4, sad
3, 4, sad, 3, 4, sad
Sad!
Sad!

Jedan dobar duh
Živi u auspuhu
Automobila mog
Dobri polubog
Polu benzinski dim
Koji udišem dok odlazim

Kakav divan dan
Kiša pada na vetrobran
Kakav divan dan
Da se stegne volan

Kapetan Vitriden

Колико пута сам прешао улицу
Нисам ни размишљао
Где би ме одвела та дуга улица
Да сам само мало даље њоме ишао
Господин Случај каже ми – Слушај,
Докле ти мислиш тако са животом?
Из своје чаше испијам гутљај
И мрмљам себи у браду, мрмљам себи у браду:
- Отом потом...
Почиње да ме нервира

О како само често сам ловио
Најлепшу звезду Даницу
Колико пута врат поломио
Док сам ударао главом о таваницу
И увек ме је удар о под
Уз тресак довлачио свести
У мојој руци – голуб црн
Који је донео лоше вести
Почиње да ме нервира

Док газда крчме ''Капетан Витриден''
Записује рачун, застаје
И каже – Исувише дугујеш, Момак
Пола живота већ си пропио
А реци – шта си за то време добио
Само мучнину. У устима осећај горак

Колико пута сам прошао крај куће твоје
Увек је светло горело
Увек бих прошао, нисам ни слутио
Да сам се можда баш ту упутио
А ти си, иза завеса,
Чекала принца на белом орлу
Да ти свој осмех донесе
Увек би заспала у зору
И дуго стискала јастук
Натопљен побеглим сновима

Док газда крчме ''Капетан Витриден''
Записује рачун, застаје
И каже – Исувише дугујеш, момак
Пола живота већ си пропио
А реци – шта си за то време добио
Само мучнину. У устима осећај горак

Ма ћути, Матори
Ноћас ми не требаш ни ти
Ни теби слични агитатори
Здраве памети
Вечерас желим само још једном
Само још једном налити
Још једну пуну чашу у своје празно срце
Тако жедно љубави